Malii Cmoook

 ovo doba kada je kult postalo bogatstvo, prestiž, kada svi težimo tome, izgubili smo misao o istinskim vrednostima, izgubili smo dušu, osećanja. A šta je život ako nemaš nekog da te zagrli kad je teško, obriše suze kad zaplačeš, uhvati I podigne kad počneš da padaš?

Gledajući svoje roditelje često se zamislim I negde daleko odlutam mislima. U tim retkim trenucima razmišljam o smislu života. U ovim godinama život je za nas još uvek neotkriven svet, neodgledan film, ali svi verujemo u njegovu večnost, ne razmišljajući o kraju iako bi on mogao biti blizu. O teškim bolestima I iskušenjima, koje život donosi sa sobom, naš razum ne želi da polemiše, čvrsto veruje u to da se nama neće desiti. Ali šta ako I kada se desi? Do skoro me ove teme nisu interesovale, zašto bi jedna šesnaestogodišnja devojčica razmišljala o smislu života, mislila sam ima vremena, život mi tek otvara ulazna vrata tog neistraženog sveta. A onda se iznenada desilo nešto što mi je dokazalo da iskustvo dodje kad ga najmanje očekuješ I bez obzira na godine. Imam deset godina starijeg brata, često se svadjamo, zbog njega sam isplakala najviše suza. Iako kažu d asu reči kao perje iz jastuka mene su njegove ubijale. Sećam se koliko sam puta kroz plač, onako besna, haotična rekla da ga se odričem, proklinjala sam dan kada mi je sudbina dodelila njega da bude moj brat. U čestim komfliktima sa njim pogledala sam mu u oči, ali u njeima kao da nije bilo ničeg ljudskog, samo bes, vatra I netrpeljivost tinjali su tim krupnim tamnim očima. Plašila sam se rodjenog brata. Nisu me toliko pogadjali postupci koliko ta praznina u njegovim očima. Ponašanje mu je variralo od onog srećnog I mirnog do agresivnog. Sklanjala sam se od njega I izbegavala da ostajem sama sa njim. Roditelje sam često zaticala zamišljne što možda I ne bi bilo čudno da takvi nisu bili samo kada on nije bio kod kuće. Decembar, ne pamtim datum, samo znam da je bilo suviše hladno. Vratila sam se kući iz popodnevne smene u školi I zatekla majku uplakanu, oca za lap-topom kako završava crteže alata, a brata nije bilo. U početku mi niko niša nije govorio, a onda je u neko doba mama ušla u sobu I sela na krevet. Znala sam da želi da razgovaramo pa sam sve knjige I sveske ostavila postrani I sela pored nje. Jedan od težih razgovora morale smo da obavimo tada. Rekla mi je da je moj brat otišao na odvikavanje od droge u Nemačku I da se ne zna kad se vraća. To me je veoma pogodilo, premda sam znala da njegovo ponašanje nije uobičajeno. Dani I mseseci su postajali pravi pakao. Majka se više nije smejala, otac je sve više radio, a ja sam tada prvi put razmišljala o smislu života. Kad god bih čula da se to nekome desilo, mislila sam meni neće sigurno. Bila mi je velika težina na srcu dok sam slušala moje drugarice kako pričaju šta su dobile od brata za 8.mart ili šta su one njima kupovale za rodjendan. Ja sam mogla da kupim, ali nisam imala kome da poklonim. Sve to kao da je bio test moje ljubavi prema bratu. Prihvatala sam sve, sve zaboravila I oprostila, želela sam samo da se vrati pa makar opet plakala I kinjila sebe. Zašto baš ovako trnovit put za jednu lekciju I to o ljubavi? A zašto I sada, kada sam shvatila šta je prava ljubav, svakodnevno gledam roditelje kako se teše I čvrsto stoje jedno uz drugo, a on se ne vraća… Shvatam da je smisao života upravo ta velika, iskrena ljubav koju imaju moji roditelji, koju ja osećam prema bratu.

Ja sam imala nesreću da u traganju za smislom života prodjem kroz trnovit put, kojim još uvek slabašno koračam, život me I dalje iskušava na tako ružan I bolan način. Meni ostaje da se nadam da me neće još dugo proveravati, da će mi vratiti brata na pravi put ili bar poslati nekog da bude uz mene I zajedno sa mnom hoda po trnju, da me učini boljom, jačom, veselijom.

#priča_je_izmišljena